Црногорска православна црква обавјештава јавност да јој је достављено рјешење Министарства правде, број УПУПВ-10-081/23-85/41 од 29. јуна 2026. године, којим је као неоснован одбијен захтјев Бојана (Бориса) Бојовића да се митрополит Михаило уклони као поглавар и овлашћено лице Црногорске православне цркве, а да на његово мјесто буде уписан Бојовић.

Свако иоле писмен може видјети да је Бојовић захтијевао да се митрополит Михаило стави у пензију, да му се одузму црквене функције, а да се он постави за архиепископа цетињског, митрополита црногорског и поглавара Црногорске православне цркве.

Такав захтјев, да није трагичан, био би смијешан. Њиме се од државног органа тражи да преузме црквену власт и произведе службу која није стечена у складу са црквеним Уставом и одлукама надлежних органа. Рјешење зато разоткрива правну неукост и црквену неодрживост читавог покушаја.

Државна евиденција може забиљежити законито донесену црквену одлуку, али је не може створити. Министарство правде не бира, не хиротонише и не устоличава митрополита. Његова надлежност није да одлучује ко је достојан црквене службе, већ да провјери да ли захтјев за промјену овлашћеног лица произлази из важећих аутономних аката вјерске заједнице.

Рјешење је донесено у поновљеном поступку, у извршењу пресуде Управног суда Црне Горе, након допуњеног доказног поступка. Министарство је утврдило да Бојовићев захтјев није утемељен у Закону о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, Уставу ЦПЦ и другим обавезујућим црквеним актима. У рјешењу се наводи да је достојанство митрополита доживотно, да Црквом до избора новог поглавара управља Свети синод и да се избор спроводи у поступку одређеном Уставом.

Постоји више разлога због којих Црногорска православна црква оправдано разматра стварне мотиве овог покушаја.

Први разлог је континуирано негирање митрополита Михаила, његове службе и његове слободне воље. Ко може замислити да се од Министарства правде тражи да митрополита Михаила пензионише мимо његове воље, иако он није дао сагласност за разрјешење нити је, као једино овлашћено лице, поднио такав захтјев, већ је у поступку изричито оспорио Бојовићеве тврдње?

Митрополит Михаило није био спријечен да управља Црквом нити лишен способности да сам одлучује о својој служби. Био је жив, активан, у пуном здрављу и способан да се изјасни, што је у поступку и учинио. Бојовић је, упркос томе, покушао да његову вољу прогласи непостојећом и да од државе издејствује његово уклањање. Какав је то духовник који поништава слободну вољу личности створене по слици и прилици Божјој?

Други разлог је покушај поништавања Светог синода, кључног органа црквене власти. Синод није накнадно или произвољно створено тијело. Његово мјесто у институционалном поретку утврђено је Уставом Црногорске православне цркве из 1904. године и сачувано до данас. Бојовић зато не напада само једну одлуку, већ више од једног вијека уставног и синодалног континуитета ЦПЦ.

О избору епископа и митрополита одлучују Уставом одређени црквени органи. Министарство не може замијенити Синод, изборни савјет или вољу Цркве. Ако нема одлуке надлежног црквеног органа о постављењу митрополита, нема ни одлуке коју држава може евидентирати.

Посебно је поразно што Бојовић покушава да суспендује исти црквени поредак на основу којег је 2019. године постављен за викарног епископа. Министарство се у рјешењу позива на тај акт, којим је Бојовић постављен као викарни епископ, потчињен надлежном епископу, без права да самостално оснива црквене јединице или присваја вишу службу.

Не може се прихватати ваљаност Устава када се на основу њега добија епископско достојанство, а одбацивати га када не допушта самопроглашење за митрополита. Таквим поступањем Бојовић негира Цркву, њеног поглавара, Синод и све који су учествовали у његовој хиротонији, док истовремено покушава да присвоји највишу службу те исте Цркве.

Трећи разлог је покушај да се скуп од приближно пет стотина људи представи као „Општецрногорски збор“ и постави изнад митрополита, Синода, Устава и читаве Црногорске православне цркве.

Ријеч је о скупу који није сазвао митрополит Михаило нити је одржан на основу одлуке Синода или другог надлежног црквеног органа. Такав скуп не може се поистовјетити са Црногорским збором у историјском смислу, као представништвом свих Црногораца, њихових братстава, племена и првака. Окупљање пет стотина присталица једног кандидата не постаје историјска народна институција само зато што су му организатори присвојили њено име.

Симболички чин стављања панакамилавке не представља избор, хиротонију или устоличење и не може произвести канонско ни правно дејство. Тиме се долази до суштине покушаја: Црногорска православна црква поништава се као институција, укидају се њен поглавар, Устав и Синод, а истовремено се присвајају њено име, ауторитет и митрополитска служба. Црква се признаје само када треба оправдати раније стечени положај, а негира када њени органи не потврђују нову личну амбицију.

Коначно, поступак пред Министарством правде није иницирала Црногорска православна црква, већ Бојан Бојовић. Зато је скандалозна кампања против Министарства правде и Директората за односе са вјерским заједницама. Утолико прије што су три министра правде донијела истовјетне одлуке којима је потврђено да промјена није утемељена ни у закону ни у обавезујућим актима ЦПЦ.

Умјесто правних и црквених аргумената, министри и помоћници министара дисквалификују се на идеолошкој и националној основи и називају „четницима“ и „литијашима“. Међутим, оправдано је питање зашто Бојовић од људи које тако представља и вријеђа тражи да га прогласе за митрополита. Ако би неки министар прихватио његов захтјев, да ли би та одлука, по истој логици, одједном постала исправна и легитимна? Да ли легитимитет државног органа зависи само од тога хоће ли удовољити нечијој личној амбицији? Али шта очекивати од онога ко на исти начин дисквалификује и понижава све припаднике Цркве који су стали на пут његовим болесним амбицијама?

Рјешење Министарства правде потврђује једноставну чињеницу: Црногорска православна црква није ничија приватна својина, а њену митрополитску службу не може присвојити појединац, импровизовани скуп нити медијска кампања.

Не могу укинути Цркву да би преузели њено име. Не могу поништити Устав из 1904. године да би се позвали на њен ауторитет. Не могу негирати митрополита и Синод, а затим од државе захтијевати да их прогласи за црквену власт.

Уз ово саопштење јавности ће бити стављен на увид интегрални текст рјешења Министарства правде.

На Цетињу, 22.7.2026. године                                                                           Архиепископ Цетињски и

                                                                                                               Митрополит Црногорски

† М И Х А И Л О  с.р.

  М. П.                                                                                                       __________________________________