Најоштрије протестујемо због срамне и неуставне Одлуке предсједника Милатовића да се највише државно одликовање постхумно додијели Митрополиту Амфилохију Радовићу. Државна одликовања нијесу пуки протоколарни чин – она су морални печат државе, израз њених темељних вриједности и порука будућим покољењима о томе кога и због чега Црна Гора узима за узор. Ако ордени губе морални смисао, онда се брише разлика између части и срамоте, између служења и злоупотребе вјере, између истине и пропаганде.

Морални и духовни смисао државног признања – Ордени и државна признања морају да славе мир, праведност и универзално служење човјеку, а не идеолошке подјеле. У срцу хришћанске етике стоји јасан позив на миротворство и љубав према ближњему:

    „Благо миротворцима, јер ће се синови Божији назвати“ (Мт 5:9)

    „Ко каже: Љубим Бога, а мрзи брата свога, лажљивац је“ (1Јн 4:20)

У том свјетлу, додјела највишег државног ордена личности чији су јавни иступи и поступци током деведесетих година често распиривали националне и вјерске подјеле, не може се сматрати чином помирења. То је чин који релативизује моралну и историјску одговорност и рањава повјерење међу грађанима Црне Горе.

Држава која тежи европској будућности мора да научи лекцију из прошлости: награда не смије постати оруђе заборава. Помирење без истине није помирење – то је одустајање од правде.

Канонска осуда етнофилетизма и етичка неспојивост – Хришћанско учење јасно осуђује етнофилетизам – поистовјећивање Цркве с једном нацијом – који је канонски проглашен духовном јереси на Цариградском сабору још у 19. вијеку. Награђивање насљеђа обиљеженог том идеологијом није чин вјерског поштовања, него повреда саме суштине Еванђеља и духа секуларне, грађанске и европске Црне Горе.

Духовни вођа који је кроз јавне изјаве негирао црногорски идентитет, називао Црну Гору „лажном државом“, а њене грађане „прекрштеним Србима“, не може бити симбол државног мира нити градитељ европске будућности. Такво дјеловање стоји у директној супротности с Христовом заповијешћу јединства:

    „Који сије раздор међу браћом, омражен је Господу“ (Приче 6:19)

Повреда права и опасан институционални преседан – Према законским одредбама, Орден Црне Горе на Великој Огрлици додјељује се искључиво „предсједницима или суверенима држава и лидерима међународних организација“. Додјела таквог ордена домаћем вјерском великодостојнику, и то постхумно, прекорачује законске границе и нарушава достојанство највишег државног признања. 

Овај чин ствара опасан преседан – Српска православна црква је симболички уздигнута на ниво квази-суверене институције унутар Црне Горе, чиме се подрива уставни принцип секуларизма и једнакост свих вјерских заједница. Такав чин не јача државу, већ је чини таоцем једног идеолошког наратива који негира њену самосталност и идентитет.

Тиме се не крши само дух, већ и слово Устава Црне Горе, који јасно прописује да су држава и вјерске заједнице одвојене и равноправне.

Етика, истина и опасност историјског ревизионизма – Званично образложење да је покојни Митрополит био „градитељ друштвеног мира“ стоји у потпуној супротности с његовим ратнохушкачким, антизападним и антиевропским дјеловањем. 

Како држава која почива на антифашизму, секуларизму и европским вриједностима може наградити личност која је јавно негирала те исте принципе? Награда за такво насљеђе постаје ревизија истине и „амнезија у металу са лентом“ – покушај да се одговорност претвори у заслугу, а нетрпељивост у наводну врлину. Хришћански идеал и државна етика захтијевају преданост визији мира:

    „Мачеви да постану плугови… народ на народ неће дизати мача“ (Ис 2:4б)

Морална амнезија и неправда према антиратној и грађанској Црној Гори – Ова одлука представља дубок чин моралне амнезије и институционалне издаје према антиратној, грађанској и екуменској Црној Гори – према свим грађанима, активистима, медијима и невладиним организацијама који су, током протеклих деценија, храбро и посвећено градили мир, толеранцију и европски пут наше државе.

Награђивање идеологије која је довела до подјела шаље опасан сигнал да је морална храброст оних који су у најтежим тренуцима градили мир мање вриједна од политике искључивости.

Истовремено, ово означава и кулминацију вишедеценијске институционалне и моралне неправде према Црногорској православној цркви (ЦПЦ). ЦПЦ је, од свог обнављања, досљедно стајала на бранику мира, државне самобитности, секуларизма и европске оријентације. Игнорисање овог историјског и етичког става, док се награђује институција која систематски негира њен идентитет и право на постојање, чин је дискриминације који држава Црна Гора не смије да практикује ни да толерише.

Позив на Истину и Правду – Позивамо господина Предсједника, да преиспитате ову одлуку у свјетлу моралне и историјске одговорности и да ауторитетом своје функције усмјерите Црну Гору ка истинском помирењу утемељеном у истини, а не ка симболима и личностима који трајно дијеле друштво.

Позивамо све православне вјернике, а нарочито Црногорце, да се окупимо око своје Црногорске православне цркве – Цркве мира, достојанства и духовне слободе – и да заједно обновимо и јачамо вјеру у истину, у правду и у државу која поштује сваког грађанина без изузетка.

Јер Црна Гора може бити праведна само ако је слободна, а слободна само ако је истинита и праведна.

На Цетињу 21.10.2025.године                                               Архиепископ Цетињски и

                                                                                                                          Митрополит Црногорски

† М И Х А И Л О  с.р.

                                                                           

          _