Црногорска православна црква се ријетко оглашава поводом људи који покушавају да нашу вјековну борбу за правду и слободу народа злоупотријебе за личне амбиције. Али ради вјерног народа у Црној Гори, дужни смо – колико год то било непријатно – да с времена на вријеме кажемо понешто јавно. Не због оних који знају о чему се ради, него због оних који би могли бити доведени у заблуду.

Суочени са појавом једног самозванца – човјека који користи очинску стрпљивост и хришћанско васпитање Цркве као слабост, па под маском духовног ауторитета сам себи стављајући бијелу панакамилавку истрајава у активностима да себе изгради у оно што му Црква никад није повјерила. Говоримо о расцињеном Борису Бојовићу – човјеку који је издао и онога који га је крстио, и онога који га је рукоположио, вјерујући да његово свештенство постоји без благодати Божје и без благослова Цркве од које се сам одметнуо или да ће прозелити које рукополаже и крсти ће примити оно што он нема да им да.

Али Црква Божија није импровизација, ни лични пројекат. Није Инстаграм-профил, ни позоришна сцена за мале перформансе са фиктивним „црквеним одборима“ у Румунији, Шпанији и Бугарској. Црква није нешто што се оснива без народа и без сабора, без жртве и без Светог Духа.

Зато и јесте страшно то што поменути господин, без благослова, без светог миропомазања, без апостолског прејемства – крштава народ. И ради тих људи, који у доброј вјери приступају Богу, а не знају да свештенођество тог човјека нема ни ваљаност ни благослов, ми морамо рећи истину:

Борис Бојовић нема право да служи, нема право да крштава, нема право да се представља као свештеник, а камоли као епископ. Он не припада Црногорској православној цркви.

Оно што он чини није само безакоње – то је велико проклетство. Јер, како рече апостол, “Бог није Бог нереда, него мира.” (1. Коринћанима 14:33)

Но, и овд‌је треба да подсјетимо на причу Лава Толстоја, у којој се један разбојник прерушио у епископа и дошао у забацени манастир. Сестре га, не знајући истину, примише са великим поштовањем, прали му ноге, том се водом умивале, и догодило се чудо – исцељење. Јер вјера тих сестара бијаше искрена. Тако и ми вјерујемо да људи које крштава Бојовић неће пострадати ако у чистој вјери приступају Богу, а не њему. Али и даље стојимо при истини: то што он чини не припада Цркви. То није Црногорска православна црква.

И зато апелујемо: не помажите заблуди. Не дајте му на значају који нема. Не рушите оно што смо деценијама градили у мукама, трпљењу, понижењу и нади. Јер и несрећно дијете може да запали кућу. За деструкцију не треба ни много памети ни силе – само да се подметнеш ђаволу у руку и да му служиш. Као што, нажалост, Борис Бојовић и чини.

Није то никакво јунаштво, ни храброст. То је гордост и самољубље, најтежи духовни пад. То је смртни гријех.

И ако би тај човјек, као онај разбојник у Толстојевој причи, у себи заплакао, постидио се, признао да није оно за што се издаје, већ да је бјегунац пред законом и Црквом – све би било другачије. Тада бисмо сви могли да се загрлимо као браћа и заједно тражимо опроштај.

Али док год траје ова обмана – дужни смо да јасно кажемо: Црква је саборна. Црква је апостолска. И без заједништва са њом, нико нема ни будућност, ни благодат, ни живот вјечни. А посебно не они који газе све свето ради личне славе.

Јер ћемо сви – и тихо и јавно, и сабрано и растројено – једног дана стати пред страшни Суд Христов. А тамо се не пита колико си пратилаца имао, већ колико си браће задржао у љубави Цркве.

Тешка су времена. Али тешка времена нијесу оправдање да сами срушимо оно што смо деценијама градили. А поготово не због једне пропале амбиције и самољубља.

Господе, смилуј нам се свима.

На Цетињу, 10/23.јуна.2025.године,

Архиепископ цетињски и Митрополит црногорски

+Михаило