По оној старој народној: мањак знања, вишак самопоуздања. У случају Бојана Бојовића, та изрека добија врло конкретан и документован смисао.

Особи којој није сметао озбиљан мањак формалног образовања да себе види као поглавара Црногорске православне цркве, није фалило ни дрскости да друге проглашава недостојнима, дисквалификује, склања или „пензионише“. Ријеч је о човјеку којем је за завршетак првог разреда средње стручне школе било потребно пуних пет година, што јасно потврђују свједочанства која данас износимо пред јавност.

Како се види према доступној документацији, основну школу завршио је школске 1995/96. године, са просјеком 2,5. Први разред средње стручне школе започиње знатно раније, али га, након вишегодишњег понављања, успијева завршити тек 2001. године, као двадесетогишњак.

И ту долазимо до парадокса који најбоље осликава карактер његовог „успона“. Након што му је требало пет година да савлада градиво једног разреда, Бојовић у периоду краћем од годину дана завршава још два разреда средње стручне школе, машинског смјера, са довољним или добрим успјехом.

Такав „образовни спринт“ не би био могућ без посебних околности, које јавност има право да зна.

Кад кажемо да је „завршио“ три разреда у кратком временском периоду, од пола године, мислимо прије свега на чињеницу да су му људи из Црногорске православне цркве, из очинске бриге и наде, дали повјерење, користећи лични углед и контакте, како би он макар формално стекао средње образовање и тиме испунио минимум услова за дјаконску службу. Двоје од тих људи били су му и професори у школи.

Бојовић, према сопственим тврдњама, посједује и диплому о завршеном четвртом разреду средње школе. Уколико се та диплома пронађе и буде доступна, и она ће, без задршке, бити предочена јавности – као и сви остали документи који се тичу његове биографије.

Дакле, између завршетка основне школе и окончања средње протекла је готово цијела деценија. Умјесто захвалности и свијести о одговорности, услиједило је нешто сасвим друго. Када је уграбио прилику, са позиције на коју су га поставили, исти тај човјек почиње да уклања управо оне који су га довели до часног чина у Црногорској православној цркви, у својој игноранцији почео прогнити као „непријатне свједоке“ његовог вртоглавог и неприродног успона, и исмијавајући њихово образовање и послове које су вршили у својој каријери.

Ко и мало познаје профилацију оваквих људи, зна да такав однос према знању и раду других људи, логично рађа и презир према онима који иза себе имају године студирања, факултете, државне или приватне послове и животне приче. Јер онај ко никада није прошао стварни пут рада на себи и жртве која то носи, не може разумјети његову вриједност и поштовати је.

Свједочанства која данас објављујемо не вријеђају, не тумаче и не нагађају. Она само говоре оно што пише у архиви цркве коју данас разбија. А архива, за разлику од самопроглашених титула, има једну незгодну особину – памти. Биће времена да се јавност упозна и са осталим чињеницама, када за то буде спремна. Ми смо га упознали онда када је био нико, и онда када је пожелио да буде све. Зато знамо колико су разлика између стварности и самопроглашења понекад опасне.

Наставиће се…

Намјесништво за односе са јавношћу