Пише: Весељко КОПРИВИЦА, Монитор 3. I 2007.

Митрополит Амфилохије и његова разнолика логистика, прије свега у лику српских партија из Црне Горе, послије Румије крећу на нови милитантни поход: правац Ловћен.

Портпарол Српске народне странке Добрило Дедејић обзнанио је: “Након постављања црквице на Румији, надамо се повратку капеле на Ловћен”.

“Била би то круна преображаја Црне Горе и круна повратка Црне Горе на истински историјски пут и на историјски код који су за Црну Гору створили Петровићи, Балшићи, Црнојевићи и Немањићи”, заноси се Дедејић, опијен лекцијама из великосрпске историјске читанке.

Није немогуће да му се нада оствари. Црногорска власт снебива се да се умијеша у свој посао: да законом штити државу. У конкретном случају одговарајућим прописима заустави провокативне акције агресивне Српске православне цркве.

Но, док се власт накани да прекине цјењакње са Амфилохијем о поштовању закона државе Црне Горе да се мало подсјетимо како је и зашто уклоњена капела са Ловћена и ко све деценијама тражи њен повратак на симбол слободарске Црне Горе.

Прије три деценије, 28. јула 1974. године, свечано је на Ловћену отворен маузолеј црногорском пјеснику, филозофу и државнику Петру ИИ Петровићу Његошу, рад хрватског вајара Ивана Мештровића.

Пут до чина кад са Његошем и Ловћеном сраста гранитна ријеч нашег времена није било нимало лак, подсјетио је тадашњи предсједник Предсједништва Социјалистичке Републике Црне Горе Вељко Милатовић. И са ловћенског врха опоменуо:

“Да бисмо Његоша вољели, живјели са њим и примали његове поетске и моралне поруке о животу и слободи, да бисмо дограђивали и продужавали живот његових истина, неопходно га је враћати аутентичности и изворности, дужни смо да тумачење његовог дјела, пјесничког и државничког, ослободимо баласта романтичарске и фолклорне наивности, правлославне и грађанске митоманије и декора за једну ефемерну националну драму и патетику”.

Колико се у међувремену у томе успјело тема је за компетентне стручњаке, али дио одговора на то питање може се наћи и у овом подсјећању на дио актера који су се противили подизању маузолеја и оних који су се касније, све до данашњих дана, упињали да га сруше.

Предосјећајући скору смрт, Његош је 5. октобра 1851. године, оставио аманет: “Хоћу да ме сараните у ону цркву на Ловћену”.

Жеља му је испуњена, али 1916. године аустрогарски артиљерци руше цркву. О томе постоје многи документи, а у записнику од 19. новембра 1920. године, са Светог архијерејског сабора, највишег тијела Српске православне цркве, који су потписали патријарх српски Димитрије и тринаест владика, стоји: “В. г. Митрополит Гаврило, извјештава, да је непријатељска окупаторска власт разорила Капелу и гробницу на Ловћену, и из гробнице извадила кости Владике Рада и скинула их ноћу на Цетиње”.

 Фалсификатори црногорске прошлости редовно превиђају ту чињеницу да маузолеј није постављен умјесто аутентичне капеле у коју је сахрањен Његош, него на мјесто цркве коју је дао саградити краљ Александар Карађорђевић, на предлог дат управо на поменутом засједању Архијерејског сабора СПЦ. Црква, као задужбина краља Александра, о чему свједочи натпис на њој, завршена је у септембру 1925. године. У њу су пренијете Његошеве мошти, а великој народној свечаности присуствовао је и Краљ Ујединитељ, који је толико био омиљен међу Црногорцима да су му за дочек били спремили атентат.

Двије деценије касније, Одбор за прославу стогодишњице Његошеве смрти (1951.) одлучује да се Његошу подигне споменик.

Црногорске власти о томе постижу договор са вајаром Иваном Мештровићем, који је живио у Америци, иначе аутором два позната споменика у Србији – на Авали и Калемегдану. За хонорар “груда његушког сира и пршут”. Мештровић прихвата понуду. И, у септембру 1957. на Цетиње стиже Његошева статуа тешка 28 тона, двије године касније допремљене су и двије огромне каријатиде, започиње копање тунела испод врха Ловћена…

Упоредо са грађевинским радовима распламсава се полемика, посебно током 1966. године, да би потрајала све до средине 1971, око тога да ли Мештровићев маузолеј поставити на Ловћену или на Цетињу, односно да ли рушити цркву на Ловћену или је сачувати?  Био је то, заправо, вербални рат бранилаца Црне Горе и свега црногорског против јаког фронта великосрпских интелектуалаца и политичара, који су сматрали да имају вјечиту тапију да одлучују о свему и свачему што се дешава у Црној Гори.

Дио полемика и реаговања сабран је у књизи Лазара Трифуновића “Сумрак Ловћена”.

Почетком деведесетих, “Побједа”, тада надалеко чувена по распиривању “патриотског новинарства”, објављује изводе из ње уз став бројних интелектуалца из Србије и Црне Горе о судбини маузолеја, под насловом “Вапај Ловћена”.

Др Нико Мартиновић, директор Бибилотеке на Цетињу, један је од оних који су се изјаснили против подизања маузолеја на Ловћену. Навијао је “за скромни завјет Његошев, за уважавање његове жеље”.

На то је Стручни колегијум Музеја Цетиње директора подсјетио на историјску истину: “Данашњу црквицу и гробницу, за коју он хоће да веже Његошев аманет, подигао је 1925. године краљ Александар. А то значи да се он, као и сви ови који са њим дијеле мишљење, залажу за Александрову црквицу као Његошев аманет”.

Српски академик Љубомир Дурковић Јакшић, који се бавио и Његошевим дјелом, а познат је по фалсификовању историјских чињеница о Црногорској православној цркви, рекао је: “Срушити ту капелу значи извршити оно дело које нису успели непријатељи” .

Он ће почетком деведесетих прошлог вијека, када су великорспки националисти кренули у разграђивање Његошевог маузолеја, завапити: “Рушењем капеле на Ловћену угашена је српска свећа”.

Занимљиво та се мисао као лајт мотив провлачи и кроз изјаве готово свих оних који су живјели за тај дан када ће на ловћенски врх бити враћена Александрова капела у којој је некад почивао Његош.

Против подизања Маузолеја на Ловћену најзагриженији су били интелектуалци из Београда, родом из Црне Горе. Међу потписницима њиховог писма био је и књижевник Михаило Лалић.

У телеграму им је поручио: “Потпис дајем, успјеху се не надам”.

Академик Владимир Дедијер, један од учесника полемике око Маузолеја и члан Одбора за изградњу Маузолеја, писао је у београдској “Борби” од 20. августа 1970. године:

“Хијерархија Српске православне цркве не води акцију за очување Његошеве заоставштине, него све силе напреже да спасе грађевину краља Александра Карађорђевића… Примио сам се чланства у Одбору за изградњу маузолеја Петру ИИ Петровићу Његошу на Ловћену, јер желим да браним историјску истину и хоћу да дигнем глас против диктирања шта Црногорци смију, а шта не смију да раде”.

Др Павле Ивић, један од најжешћих српских противника изградње Маузолеја на Ловћену, бранио је свој став овако:

“Естетска промашеност чудовишног здања на осакаћеној планини, монструозност идеје да се гроб за највећег Србина међу српским песницима устоличи творевина је човека обневиделог у мржњи на српски народ”.

Крајем јануара 1969. Скупштина општине Цетиње доноси званичну одлуку о подизању Маузолеја на Ловћену “тумачећи жеље Југословена, а посебно Црногораца и становника општине Цетиње”. 

На то хитро и аресивно реагује Свети архијерејски сабор Српске цркве.  Сабору узвраћају огорчени делегати Скупштине општине Цетиње. Због поистовјећивања одлуке Скупштине општине Цетиње са варварским чином аутроугарског окупатора који је 1916. срушио Његошеву капелу, предлагано је да се судским путем тражи сатисфакција од Сабора, али и оставка митрополита цетињског. Чак су и цетињски гимназијалци организовали демонстрације, носећи транспарент “Хоћемо споменик на Ловћену”. 

Но, Митрополија црногорско-приморска, као продужена рука Српске цркве и Београда, не предаје се. Против Републике Црне Горе подноси тужбу Уставном суду, а онда Црну Гору и општину Цетиње тужи Окружном суду у Титограду. Зачудо, обје тужбе су одбијене.

Маузолеј је подигнут, али његови противници се не предају. Свако мало крећу у његово рушење, а за то су посебно били орни поч етком деведесетих, у ратно вријеме, надајући се да

ће им вожд Слободан Милошевић обновити макар дио Душановог царства. Наричу и за уједињењем свих српских земаља и Косовом, покушавали су да “угашену српску свећу” на врху Ловћена поново упале рушењем Маузолеја и враћањем краљеве капеле, коју су они звали Његошевом.

Охрабрио их је српски писац Добрица Ћосић несвакидашњим потезом: новчани дио Његошеве награде, престижне књижевне награде у бившој Југославији, завјештао је за рушење Његошевог маузолеја!

У поменутој брошури “Вапај Ловћена” и српски патријарх Павле каже да су црногорске власти рушењем “црквице Св. Петра Цетињског, угасиле на Ловћену српску православну свећу”, али, као неку врсту аманета својој пастви преноси:

“После овог чина учињеног од стране власти СР Црне Горе, Цетињска митрополија, Архијерејски сабор Српске православне цркве и читава Српска православна црква су стално настојали да се на Ловћену обнови Црква Св. Петра Цетињског на истом месту, истог облика и величине као што је била и у њу врате земни остаци владике Петра ИИ Петровића Његоша. При томе остаје и данас”.

Изненађење би било да се милитантна СПЦ предомислила.

И митрополит Српске цркве на Цетињу признаје да на њему столује с намјером да на Ловћен врати капелу: “Храм мора бити враћен. Мора бити враћен кров Црној Гори. Црна Гора је остала без крова. Који је то домаћин који ће да живи у кући без крова? Сем неко ко је изгубио памет”.

”Да је капела била богомоља било које друге вјере увјерен сам да не би била срушена. Срушена је јер је припадала Српској православној цркви”, открива српски пјесник и повремено политичар Матија Бећковић.

Др Новак Килибарда подржава ову идеју: “Споменик се, кажу стручњаци, може без већих напора раставити, а статуу треба смјестити на прикладно мјесто или поклонити средини која се слаже с Мештровићевим виђењем Његоша”.

Србин Килибарда тумачи Црногорцима: “Укратко, онај ко претпоставља Мештровићев Маузолеј Његошевој Капели, тај не разумије ни косовско жртвеничко подвижништво, ни специфичност црногорског борбеног православља, ни српску усмену епику као слику тих идејних смјерова, нити Његошево дјело као синтезу свега тога”.

Килибарда тада није био у Дукљанској академији наука и умјетности.

Српски академик др Веселин Ђуретић, родом из Зете, а познат по антицрногорским иступима, оптужујући Мештровића за патолошко антисрпство, попут видовњака прориче: “Јасно видим километарски ланац људи, који се протеже од Иванових корита до Језерског врха Ловћена, како рука руци ослобађа камену гомилу идеолошког проклетства и како јој, враћајући је на право мјесто, враћа дух великог историјског и народносног симбола”.

Када се изјашњавао за рушење Маузолеја, српски књижевник Данко Поповић био је изузетно надахнут:

“Оборена је вертикала српског крста! Срушен је кров српске отаџбине, раскопан је праг са кога се могло искорачити из Земаљског у Небеско царство, у Небеску Србију (српски народ је имао две државе, два земаљска царства, али је Небеско царство, Небеска Србија за све Србе увек била заједничка)! Треба размишљати о томе да ли у обновљену капелу узидати по један камен из сваке српске покрајине или камен, који би означавао свесрпску присутност на Ловћену, треба донети са предела великих српских ратишта и стратишта”.

За враћање капеле и уклањање Маузолеја глас су дали академик Павле Ивић, др Никола Милошевић, др Љубомир Тадић, књижевник Миодраг Булатовић (“Мештровићева капела мора у заборав, или у облаке, било да ће је макнути ђаво или човјек са штапином”), др Драгољуб Петровић (“Ловћен је са Његошем био највиша српска планина, а без њега мало је виши од било које његушке главице”), писац из Црне Горе др Јован Чађеновић, академик ЦАНУ Владо Стругар, психијатар и књижевник Јован Стриковић, публициста Комнен Бећировић, родом из Мораче, који тврди да “ми Срби живимо од Косова више царством небеским, но земаљским”, пјесник и политичар Будимир Дубак, пјесник Гојко Ђого.

”Кад се на Ловћену поново појави Његошева капела биће то велика светковина у Црној Гори и у цијелом српству”, сигуран је Батрић Јовановић, некадашњи црногорски и југословенски политичар. Иначе, за њега је рушење цркве “недјело црногорских врховника, оданих вазала антисрпске коалиције”.

Ишчуђавајући се што је капела уопште могла бити уклоњена са Ловћена, Радован Караџић, прије него је постао вођа босанских Срба и један од најтраженијих бјегунаца на свијету, медитирао је: “Нећу да говорим о ономе што је стављено умјесто капеле, хоћу само да подвучем до које је мјере извршено насиље над посљедњом вољом пјесника и владике, а тиме и над читавим народом Црне Горе”.

Ево још неколико “великих мисли” познатих личности “пореклом из Црне Горе” о истој теми.

Београдски лингвиста Радмило Маројевић каже да “само Његошев храм и само Његошев гроб могу бити на Ловћену, а мермер са Ловћена треба снијети и склопити на западној граници српства, на међи црногорског села Пероја у Истри и западних ветрова”.

Пјесник из Велике Драгомир Брајковић тврди да је прича о Ловћену и Његошевој капели још једна у низу невеселих казивања о “нашем расрбљавању и рашчовјечењу”, а враћањем капеле “Цетиње би поново било оно што бјеше прије вијек и по: град ка коме је, с разлогом, сво српство окретало главу”.

Рушење Маузолеја и враћање краљеве капеле био је један од најпречих задатака Народне странке, док ју је предводио Новак Килибарда.

Покретачки одбор за повратак Његошеве капеле на Ловћен донио је Проглас који је прочитан на конференцији за новинаре, којој је присуствовао и аутор ових редова, 24. октобра 1990. у Хотелу “Подгорица”. Конференцију су држали Комнен Бећировић и Будимир Дубак.

”Српска душа заправо вапи за повратком Капеле на Ловћен, као што Његошев прах вапи за својим красним завјетним храмом, стога приступамо оснивању покретачког одбора за обнову ловћеног врха и светилишта, чинећи тиме први корак ка образовању свесрпског одбора који би се бавио остварењем тог великог подухвата”, наводи се у Прогласу.

”На крају нека се, ако буде потребно, направи живи људски ланац од Иванових Корита до Језерског врха, како би рука руци камен по камен од пострадале Његошеве задужбине додавала, да би је на вису рука неимара склапала у оно што нам је Капела са врхом Ловћена одувијек била: највише узлетиште наше душе, олтар нараштаја, буктиња српства и православља, знамење нашег људског и националног достојанства, наше трајности и наше неуништивости”, пише на крају Прогласа.

Проглас има 16 потписника. На првом мјесту је Комнен Бећировић, затим Будимир Дубак, Момир Војводић, епископ Никанор Богуновић, прото Момчило Кривокапић, др Новак Килибарда, др Владо Стругар, др Јован Стриковић, др Александар Драшковић, Миодраг Трипковић, Ранко Јововић, Радомир Уљаревић, Ратко Вулановић, Јован Пламенац, Бећир Вуковић

 и на крају Момир Чабаркапа.

У брошури “Вапај Ловћена”, коју је “Побједа” издала почетком деведесетих, на њој нема датума, налази се педесетак изјава књижевника, свештеника, политичара, који се залажу за рушење Његошеве капеле. Ту су патријарх Павле, Амфилохије, Матија Бећковић, Веселин Ђуретић, Растислав Петровић, Љубомир Тадић, Миодраг Булатовић, Батрић Јовановић, Владо Стругар, Радован Караџић, Вук Крњевић, Јован Маркуш, Гојко Ђого, Будимир Дубак.

Уз сваку изјаву објављена је и фотографија. Међу њима је и Новак Килибарда са подужим текстом. Килибарда каже:

”Враћање Његошеве капеле на Ловћен подразумијева обнављање храма Светога Петра Цетињскога, поштовање Његошеве одлуке да почива у православној цркви на Ловћену, и обавезу да се Ловћену поврати природни изглед. Непријатељи српског православља наивно су повјеровали да ће рушењем храма с Његошевим прахом исцијепити његову мисију коју је већ постигао.

Шта урадити са Мештровићевом монументалном скулптуром, која несумњиво има ликовне квалитетете? Споменик се, кажу стручњаци, може без већих напора раставити, а статуу треба смјестити на прикладно мјесто или поклонити средини која се слаже с Мештровићевим виђењем Његоша. Укратко, онај ко претпостваља Мештровићев Маузолеј Његошевој Капели, тај не разумије ни косовско жртвеничко подвижништво ни специфичност црногорског борбеног православља, ни српску усмену епику као слику тих идејних смјерова, нити Његошево дјело као синтезу свега тога”.

Брошура је објављена у 20.000 примјерака.

Сада Килибарда тврди да није био за рушење Маузолеја! И пријети онима који на то подсјећају.

Хвала на питању, Његошев маузолеј још стамено стоји на ловћенском врху, а Црногорцима и не пада на памет да га руше.

Његошев дан

Црна Гора славила је 13. новембра 2023. Његошев дан као државни званични празник. То је први пут да Црна Гора обиљежава Његошев дан као државни празник културе.

На тај дан 1813. на Његушима је рођен Петар ИИ Петровић Његош, црногорски владика, пјесник, филозоф и државник.

Као државник поставио је темеље модерне црногорске државе, установио извршну власт и Сенат, организовао судове, увео порезе. За његове владавине основана је прва штампарија на Цетињу 1834. и подигнута прва школа.

Петар ИИ Петровић Његош, једна од најзначајнијих личности у историји црногорске књижевности и културе, умро је по старом календару 19, а по новом 31. октобра 1851.

“Луча микрокозма”, “Горски вијенац” и “Лажни цар Шћепан Мали” најпознатија су Његошева дјела. Осим њих написао је и поеме “Црногорац к свемогућему Богу”, “Ода на дан рођења сверусијског императора Николаја Првога”, “Заробљени Црногорац од виле”, “Пустињак цетињски”, “Полазак Помпеје”…

Поводом овог празника многи истакнути ствараоци говории су о Његошу и његовом свевременом дјелу. Посебно је о Његошу изванредно говорила на ТВ Црне Горе предсједница Организационог одбора манифестације универзитетска професорица др Татјана Ђуришић.

Његош је, као државник поставио темеље модерне црногорске државе. Ако погледамо пасоше из периода Петра ИИ Петровића Његоша – „Црногорско проводно писмо“ или касније “Црногорски паспорт”, у оба ова документа уписивала се народност Црногорац. Пасоше је потписивао лично Петар ИИ Петровић Његош или предсједник Сената, јер је “Црногорски паспорт” издавао Црногорски Сенат. Такође, Његош је употребљавао и појам нација Црногорска.

Многи су подсјетили да је Његош први изговорио ријеч Југословен, да је са Баном Јелачићем сањао и ослобођење Хрвата из Аустро-Угарске монархије, да је био побратим са Али пашом Ризванбеговићем и посветио најљепше странице исламској цивилизацији кроз опис Стамбола… Разумијевање Његоша као исламофоба дубоко је погрешно и у ту замку, речено је, упали су и неки бошњачки интелектуалци попут Русмира Махмутћехајића.

Огласио се и српски митрополит Јоаникије, родом из Бањана, Проведриће изнад Ловћена кад се Његошева капела врати тамо гдје јој је мјесто, казао је српски митрополит Јоаникије на културно-духовној манифестацији “Дани Његошеви“, у Парохијском дому у Никшићу.

Координатор Иницијативног одбора Црногорске европске партије Новак Аџић реаговао је поводом новог позива српског митрополита Јоаникија Мићовића да се на Ловћену, умјесто Маузолеја, врати капела.

Аџић наводи да митрополит цркве Србије у Црној Гори злоупотребљава стално Његоша, чије дјело не разумије. 

„Још га сматра светитељом, а он није светац, него је био црногорски владар и поглавар аутокефалне Црногорске православне цркве. И још Јоаникије ‘оће да врати окупаторску Александрову капелу. Неће моћи“, написао је Аџић на  Тwиттеру. 

Из Грађанске иницијативе “21. мај” сопштили су:

“Када би се Његош осврнуо на вријеме у којем живимо нема сумње да би вјеродостојно проговорио и поручио свима онако како им приличи. Београдским хегемонистима и присвајачима: “Тврд је орах воћка чудновата, не сломи га а зубе поломи”. Националистима широм бивше Југославије: “Липо, љепо, лепо и лијепо, било, бјело, бело и бијело – листићи су једнога цвијета, у пупољ се један одњихали”. Фалсификаторима црногорске и југословенске историографије: “Самообмана је убитачна и за људе и за народе.” Српској православној цркви: “Бич сам божји за тебе исплетен, да се стављаш шта си урадио”. Црногорској власти: “Нико срећан, а нико довољан, нико миран, а нико спокојан. Све се човјек брука са човјеком. Гледа мајмун себе у зрцало.” Црногорској опозицији: “Страх животу каља образ често”.  Просјечном црногорском бирачу: “Будале су с очима слијепе, које виде, а залуду виде”.  Црној Гори: “Без муке се пјесма не испоја, без муке се сабља не сакова”.