CRNOGORSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД

МИ

ЦРНОГОРСКИ АРХИЈЕРЕЈИ

КАО ДУХОВНИ ПАСТИРИ И ЧЛАНОВИ

СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА

ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ:

Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорски

† М И Х А И Л О

Архиепископ Которско – Приморски и Министар Спољних Послова ЦПЦ

† С И М Е О Н

Титуларни Епископ Острошко – Никшићки и Епископ Аргентински

† Г О Р А З Д

Доносимо сљедећу

ПРОКЛАМАЦИЈУ

1.  Полазећи:

Од аутентичности Црногорске Православне Цркве у хришћанском свијету, која се од давнина одликовала тиме да „није подложна ниједном патријарху нити другој цркви“ и да је изнад ње „само Бог“, допринијела је формирању јединственог схватања хришћанске вјере у Црној Гори. Ова духовна независност утицала је на то да вјера у Црној Гори поприми политички значај, готово се изједначавајући са родољубљем, а улога Цркве у друштву и само хришћанство добило је посебан карактер. Народ је углавном на вјеру гледао као на чинилац националног идентитета, а не као на лични однос са Богом.

Као и од историјских истина и непобитних чињеница које су утемељиле духовност, црквеност и државотворност Црне Горе кроз више од хиљаду година, свједочећи о богатом духовном насљеђу овог простора:

• 1000 година црквености и државотворности: Почевши од првог црногорског свеца, Светог Мученика Владимира Дукљанског, кнеза који је оличење култа мира, љубави и пожртвовања, преко Ивана Црнојевића, владара и обновитеља Црне Горе, који је био утемељивач црквеног живота, све до Светих Чудотвораца Василија Острошког и Петра Цетињског, као и Преподобног Стефана Пиперског. Сваки од ових светаца представља кључне тачке које обликују вертикалу црногорске духовности: Свети Василије Острошки као симбол посвећења и трпљења, Свети Стефан Пиперски као узор понизности и духовне истрајности, док Свети Петар Цетињски утјеловљује мудрост, храброст и духовно помирење.
• Источни обред и словенски језик: У држави дукљанских Словена, тачније у оквиру Дукљанске Митрополије, настао је један од најзначајнијих средњовјековних јужнословенских писаних споменика – Љетопис попа Дукљанина. Овај љетопис је био својеврсна посланица хришћанима онога времена, али и свједочанство о борби дукљанске цркве за обнову архиепископије и хришћански начин на који је народ тежио слободи и независности. Упркос утицају Рима, у многим црквама на простору Дукље преовладавао је источни обред, а литурђија се служила на словенском језику. За разлику од других подручја под утицајем Ватикана, ђе је словенска литурђија била прогоњена, у Дукљи је та пракса опстала због политичке прагматике и сложених односа између Византије и Запада. У том смислу, у приморским латинским бискупијама испод Неретве није било прогона словенске литурђије. Овај језички и обредни баланс резултирао је духовним и културним процватом, чиме је дукљанска црква одржавала свој идентитет и аутентичност.
• Свети Иван Црнојевић и Цетињски манастир: 1485 године, Свети Иван Црнојевић, са Митрополитом Висарионом и Епископом Вавилом, у име црногорског народа и Цркве, утемељио је на Цетињу аутокефалну митрополитску катедру у славу Рождества Пресвете Богородице у Цетињском манастиру. Ова катедра ће касније, због турских освајања, бити привремено припојена Пећкој патријаршији, али ће након укидања Пећке патријаршије 1766. године, Црногорска Православна Црква поново потврдити своју независност, када се владика Сава Петровић – Његош прогласио за самосталног архијереја.
• Аутокефалност Црногорске Православне Цркве: Од укидања Пећке патријаршије, Црногорска Православна Црква је фактички дјеловала као аутокефална, а Црногорци су свога духовног поглавара сами бирали на Општецрногорском збору до успостављања других државних органа. Овај Збор је био врховни орган у доношењу најважнијих одлука за народ и Цркву, чиме је Црногорска Православна Црква одржавала свој суверенитет и аутентичност у оквиру православне традиције.
• Званично признање аутокефалности од Васељенске патријаршије: Васељенска патријаршија, као прва по почасти, изричито је признала аутокефалност Црногорске Православне Цркве, што је документовано у Синтагми, службеном каталогу аутокефалних православних цркава, објављеном 1855. године у Атини, ђе се под редним бројем 9 наводи Црногорска Православна Црква као аутокефална. Овај документ јасно захтијева да Црква поштује канонска правила и да самостално уређује своју унутрашњу структуру на подручју своје јурисдикције.
• Црногорска Православна Црква у Књажевини и Краљевини Црној Гори: Почетком 20. вијека, Црногорска Православна Црква је наставила да дјелује као аутокефална, са својим Светим Архијерејским Синодом, што је био доказ њеног независног статуса у православном свијету. Устав Светог Синода из 1904. године, заједно са другим законодавним актима, свједочи о њеном самосталном устројству и функционисању унутар Књажевине Црне Горе.
• Обновљена Црногорска Православна Црква: Након турбулентних историјских догађаја и покушаја да се 1918. године Краљевина Црна Гора и Црногорска Православна Црква поробе и избришу из колективне свијести црногорског народа, вољом истог тог народа, Црногорска Православна Црква је обновљена 1993. године, а на њену Свету катедру постављен је Изабрани Митрополит Антоније (Абрамовић). Том обновом, до које је дошло Божјим промислом, започела је и обнова готово замрле духовности код Црногораца. Обновљен је Свети Архијерејски Синод и започео је процес рукополагања нових свештеника, а 2006. године дошло је и до историјске обнове црногорске државности.

2.    Свједоци смо:

• Организовања ткз „литија“, које изгледају као народни вјерски ритуали, али у себи носе елементе анархизма, комунизма и теократског екстремизма. Кроз таква окупљања људи који су изгубили вјеру у систем и који желе радикалне промјене, не само вјерског, већ и политичког и економског поретка. ови покрети нијесу усмјерени на тобожње очување црквених светиња, већ тежњи ка промјени саме структуре државе, супротстављајући се европским интеграцијама, тржишној економији и модерним цивилизацијским вриједностима.
• Феномена названог “руско-српско православље”, који је политички пројекат у вјерском руху, удаљен од аутентичних црногорских вриједности и традиционалног православља које је Црна Гора примила од Грка. Својеврсни покушај да се преокрену историјске тековине и редефинише црногорски национални и вјерски идентитет на начин који није у складу са духовном и културном баштином Црне Горе. Дубоког друштвеног и духовног превирања у Црној Гори, које није само религијске  и културне природе, већ примарно има идеолошке и политичке карактеристике, са тежњом промјене државног поретка.
• Вршења испразних ритуала у црквама и на улицама који немају везе с аутентичном вјером и духовношћу, попут клечања, љубљења скута свештеницима и лежања по подовима, што је супротно достојанству и “усправном православљу” карактеристичном за Црногорце. Феномена колективне психозе која прожима ове протесте, изазване оćећајем губитка идентитета, економске сигурности и политичке стабилности, ђе учесници не знају тачно шта заступају, али се жестоко противе свему што је модерно и прогресивно., стварајући превирања које би могло потрести не само Црну Гору, већ и шири регион, јер снага овог покрета више није лако контролисана ни од стране Цркве Републике Србије, ни од политичких структура.
• Антагонизма према напретку, науци, медицини и технологији, што открива страх и неспремност за суочавање с модернизацијом и развојем друштва. Конфликта између прогресивних и регресивних снага у црногорском друштву, ђе се сваки напредак доживљава као пријетња.  Да је религија у овом контексту кориштена као политичко оружје, удаљена од аутентичне православне духовности и црногорске традиције, свој исходиште налази из дубоке фрустрације и незадовољства социјално-економском ситуацијом.
•   Да је дух изашао из боце и да се његова снага више не може лако контролисати, нити га ико, било из Цркве Републике Србије, било из политичких структура, може у потпуности обуздати. Посљедице овог покрета тек су у зачетку, а његов пуни утицај и дубина превирања биће видљивији у будућности, с могућим потресима који ће погодити не само Црну Гору, већ и шири регион.
• Историјске манипулације које Црква Републике Србије врши над Црногорском Православном Црквом, настојећи да се наметне као главни духовни и политички ауторитет у земљи у којој дјелује на неканонским основама. Црногорска Православна Црква, која је више од хиљаду година била аутокефална, брише из историјских спискова и да Црква Републике Србије присваја њене светиње, користећи их за политичке и националне циљеве супротне црногорском народу. Експлоатација вјерских објеката као што су Цетињски манастир и Манастир Острог, које Црква Републике Србије користи за промоцију српског идентитета, умањујући значај црногорског духовног насљеђа.
• Клерикализације црногорског друштва, ђе Црква Републике Србије користи свој утицај за обликовање државне политике, чиме угрожава секуларност и равноправност свих вјерских заједница у Црној Гори. Промоције етнофилетизма и светосавског национализма кроз дјеловање Цркве Републике Србије, што је у супротности с православним учењем о саборности и љубави, те представља опасност за духовни живот вјерника. Да Црква Републике Србије наметањем својих епископа додатно нарушава црногорску духовну самобитност, потврђујући своју улогу као инструмента страног утицаја у Црној Гори.
• Манипулација историјом, ђе се Црна Гора приказује као дио “српских земаља”, што је у супротности с дугом традицијом црногорске државности и аутокефалности њене Цркве. Црква Републике Србије, не само да угрожава црногорски идентитет, већ и обесмишљава мисију православља кроз етнофилетизам и клеронационализам, чиме се удаљава од истинских вриједности православља.
• Противљења канонским правилима и саборности од стране Цркве Републике Србије, која ширењем своје јурисдикције изван Републике Србије ствара подјеле и сукобе међу православним вјерницима у Црној Гори.

3.    Подижемо протест против:

1. Секуларизације Цркве – Црква све више постаје ухваћена у мрежу националног егзибиционизма и вјерског популизма, те се користи као инструмент за промовисање земаљских интереса, било домаћих, било страних. Оваква једнонационална  и империјалистичка Црква доводи до сакрализације националних појмова и профанације саме духовне суштине Цркве, што девастира Божански и васељенски Христов ауторитет.
2. Фарисејског квасца – Црква која се окреће професионализацији службе, самоузношењу и самопотврђивању постаје празна форма без суштине. Умјесто да служи Богу и вјерницима, она постаје институција која декларативно исповиједа своја учења, али у стварности постоји само ради себе саме, служећи земаљским интересима.
3. Јефтиних милости – Опасност не долази од радикалног индивидуализма или безбожног хуманизма, већ од Цркве која нуди јефтину утјеху савјести без истинске духовне обнове. Такав приступ не ослобађа људе од гријеха, већ их одржава у њиховом стању, омогућавајући им да наставе живјети с њима.
4. Профанације Цркве – Поред секуларизације, Црква у Црној Гори пролази кроз дубоку профанацију, како спољну тако и унутрашњу. Спољашњи утицаји посрбљавања током задњих 100 година су очигледни, али још горе је унутрашње одвајање од духовних вриједности и њихова замјена пролазним, земаљским интересима.
5. Лажног традиционализма – Секуларизација уноси туђе вриједности у Цркву, које нијесу од Христовог Духа. Ове свјетовне традиције уништавају суштинску природу Цркве и доводе до њеног растварања у свјетским структурама. Овим процесом не долази до физичког уништења Цркве, већ до постепеног губитка њеног духовног идентитета.
6. Комерцијализације вјере – Вјерске праксе се све више претварају у комерцијалне активности, које имају за циљ привлачење маса ради материјалне добити. Ова тенденција води ка расту криминала, моралног слома и духовног распада у друштву.
7. Косовске псевдомитологије – Идеолошке конструкције као што су косовска митологија и светосавски национализам представљају напад на фундаменталне хришћанске истине у Црној Гори. Ове доктрине дубоко укоријењене у српском великодржавном пројекту поткопавају духовни живот и стварају подјеле међу православним вјерницима.
8. Јереси етнофилетизма – Етнофилетизам, који уздиже један етнички идентитет изнад других, представља најопаснију јерес нашег времена. Он разара јединство Цркве и нације у Црној Гори, што доводи до дубоких подјела и сукоба међу православним народима.
9. Одвајања од православног предања – Национални елементи који су одвојени од предања Цркве постали су сами себи циљ, што доводи до кризе унутар црквеног живота. Црква се све више претвара у институцију која служи подјелама, умјесто да буде извор саборности и духовног јединства.
10. Губитка саборности – Саборност, као једна од четири основне особине Цркве, је озбиљно угрожена. Губитак саборности је довео до стварања подјела међу вјерницима, што је био један од разлога за обнову Црногорске Православне Цркве 1993. године. Црногорско свештенство које служи у оквиру Цркве Републике Србије, вођено привилегијама, није остало уз народ, као што је то био случај у другим православним земљама које су такође жртве туђих великодржавних пројеката.

Протест против Цркве Републике Србије и њене политизације у Црној Гори није само религијски и национални, већ и дубоко духовни и социјални. Црногорска Православна Црква мора бити препозната као аутентична и аутокефална, док вјерници морају имати слободу да практикују своју вјеру без политичког утицаја и манипулације.

4. Прокламација о будућности

Ми, који вјерујемо у истину и свјетлост Јеванђеља, залажемо се за ново вријеме у коме ће се ријешити црквено питање у Црној Гори у духу правде, једнакости и истинске вјере у Исуса Христа. Овај процес мора бити дубок, истинит и заснован на темељима Христовог учења, а не само површан или формалан.

1. Одбрана истинске мисије Цркве – Црква у Црној Гори мора се вратити својој изворној мисији: служењу Богу и народу. Морамо бити свјесни да је велика мисија коју је Исус Христос оставио својим ученицима и даље жива и актуелна. Наша Црква не смије бити политички инструмент, већ заједница вјерујућих која води људе ка спасењу.

2. Деполитизација Цркве као гарант будућности – Црква мора бити ослобођена од политичких утицаја како би омогућила духовни раст и грађанску стабилност. Политичка власт и вјера морају бити одвојене, као што је записано у Јеванђељу (Матеј 22:21). Само тако Црна Гора може постати истински свјетовна држава, а Црква задобити слободу да служи Богу и народу.

3. Враћање значаја вјери и духовности – Вјера у Црној Гори мора бити обновљена као живи свједок Божије љубави и истине. Вјера више не смије бити само формална традиција, већ мора одговарати на потребе савременог човјека, жене и породице, пружајући духовну подршку у свакодневним изазовима.

4. Јединство у Цркви – Вјерујемо у истину да је Црква „Una Sancta“ – Једна Света. Црква треба бити отворена за дијалог и сарадњу. Исус Христос је дошао да спасе све људе (1. Тимотеју 2;4), а Црква мора тежити миру, толеранцији и разумијевању између различитих вјероисповијести у Црној Гори.

5. Одговор на савремене изазове – Црква мора бити активна у одговору на савремене изазове, укључујући очување животне средине, друштвену неједнакост, дигитализацију и питања једнакости полова. Вријеме је да се свети текстови разумију у свјетлу данашњег контекста и примјене на стварне проблеме с којима се човјечанство суочава.

6. Враћање повјерења у Цркву – Потребно је обновити повјерење у Цркву као духовни ауторитет. Црква мора бити примјер свједочења вјере кроз дјела љубави и доброте, а не кроз празне ријечи и симболе. Само истинска љубав може отворити срца људи за вјеру у Бога.

7. Црква као слуга свим народима – Црква у Црној Гори мора бити наднационална, као Дом молитве за све народе (Марко 11;17). Треба да одбацимо све облике етничког и политичког шовинизма унутар Цркве и подржимо идеју да је сваки човјек, без обзира на поријекло, драг Богу – ако вјерује у Његову ријеч.

8. Одбрана правног и државног поретка – Држава и Црква морају постојати у хармонији. Док је власт установљена од Бога ради реда и мира (Римљанима 13;1-7), Црква не смије злоупотребљавати свој утицај ради политичких циљева. Црква мора бити свјетлост у друштву, али и поштовати грађански поредак.

9. Борба против клеронационализма и историјског ревизионизма – Православни вјерници у Црној Гори се морају одупријети покушајима злоупотребе Цркве за политичке и националистичке циљеве. Прогашавање ратних ѕлочинаца свецима, сакрализација четничке идеологије, и светосавски клеронационализам нијесу православље, већ изопачена идеологија која служи земаљским интересима, а не Христовој љубави и правди.

5. Позив на послушање

Имајућу све у виду пред нашом савјешћу стоји заповјест Господа Исуса Христа на:

Саборност и правду – Црногорска Православна Црква мора остати саборна, као она која окупља све вјернике без обзира на њихову етничку припадност. Саборност, као једна од четири основне особине истинске Цркве, не смије бити жртвована ради националних или политичких амбиција. Позив на протест није усмјерен против вјерника, већ против политизације и злоупотребе духовних вриједности.

Ревитализацију духовног живота – Потпуна обнова Црногорске Православне Цркве мора бити заснована на обнови духовног живота. Потребна је реформа која би укључила младе и покренула нове мисије усмјерене на борбу против модерних изазова као што су дигитализација, секуларизација и губитак духовних вриједности у савременом друштву.

Противљење манипулацији и инструментализацији вјере– Протест је усмјерен и против манипулације вјером као средством за политичке циљеве. Претварање вјере у политички алат значи одвајање од истинске хришћанске мисије – спасења и служења Богу. Црква мора остати морални компас и чувар духовног живота, а не продужена рука политичких идеологија.

Права вјерника на аутокефалност –  Вјерници у Црној Гори имају право на своју аутокефалну Цркву, која функционише независно од спољних политичких и националних утицаја. Ово право је историјски утемељено и канонски признато. Сваки покушај да се ово право ускрати представља духовно насиље над вјерницима који траже своју духовну слободу и идентитет.

Помирење и јединство – Протест је истовремено и позив на помирење међу свим православним вјерницима у Црној Гори. Црква треба да буде мост који спаја различите групе и нације, у духу Јеванђеља и учења Исуса Христа. Црква у Црној Гори мора тежити јединству у различитости, градећи своју будућност на духовним вриједностима, а не етничким подјелама.

***

Позивамо све вјернике и грађане Црне Горе да се заједнички боре за праведно, толерантно и мултиетничко друштво, у коме ће Црква бити духовни водич, а не инструмент политичке моћи. Нека Црква и Држава заједно служе народу, градећи будућност у љубави, правди и слободи.

А нама нека Дух Свети да снаге, вјере и вођства у овој Светој мисији борбе против лажне науке, сила мрака и безумља, на спасење нашег рода, а све на славу Божју

Предсједник Светог Архијерејског Синода

Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорски
† М И Х А И Л О

Архиепископ Которско – Приморски и Министар Спољних Послова ЦПЦ

† С И М Е О Н

Титуларни Епископ Острошко – Никшићки и Епископ Аргентински

† Г О Р А З Д